Postolar i vrag

Bio jednom pošten postolar, već star i iscrpljen radom. Imao je mnogo djece, a u kući nije bilo ni kruha. Djeca su plakala od gladi, dok je on iz noći u noć šivao cipele. Ruke su mu bile pune žuljeva i sve su ga slabije služile. Napokon je, ne videći izlaza iz nevolje, povikao:

— Neka mi pomogne bilo tko! Pa makar i sam vrag!

Tek što je izgovorio te riječi, začulo se kucanje. Na vratima je doista stajao vrag. Uljudno je pozdravio majstora i upitao kako mu ide posao. Postolar mu je odgovorio da od svoga starog zanata jedva išta zaradi, a obitelj nema od čega živjeti. Bi li mu vrag mogao pomoći?

— To je barem lako — odgovorio je došljak. — Imat ćeš blaga koliko god poželiš. Ali znaš kako kažu: ruka ruku mije. Za sedam godina poći ćeš sa mnom na onaj svijet.

Pritisnut glađu i brigom za djecu, postolar je pristao, iako je time vragu obećao svoju dušu. U kući je odjednom bilo svega: bijeloga kruha, zlatnika i lijepe odjeće. Oskudica je nestala, ali je sklopljeni dogovor čekao svoj rok.

Jedne je večeri Božji Sin prolazio tim krajem. Do neba ga je čekao još dug put, pa je postolara zamolio za prenoćište. Domaćin ga je primio velikodušno: ponudio mu staro vino i pečenu jarebicu, a zatim mu pripremio mekanu postelju.

Prije zore gost je ustao i zahvalio mu na gostoprimstvu. Kao nagradu ponudio mu je ispuniti tri želje, kakve god bile. Postolar nije tražio ni zlato ni novu kuću. Imao je na umu nešto sasvim drugo.

— Želim da onaj tko sjedne na moj tronožac ne može ustati bez moga dopuštenja. Tko proviri kroz moj prozor, neka ne može izvući glavu dok mu ja ne dopustim. A tko dotakne krušku u mom vrtu, neka se od nje ne može odvojiti bez moje volje.

— Čudnih li ljudi! — rekao je Bog. — Ali neka bude kako želiš.

Vrijeme je prolazilo i sedam je godina isteklo. Jedne večeri vrag je ponovno pokucao na vrata. Pozdravio je postolara kao staroga znanca, ali ovaj put nije došao nuditi pomoć.

— Ostavi posao i spremi se! Sedam je godina prošlo. Vrijeme je da kreneš sa mnom.

Postolaru nije bilo svejedno, no ipak ga je zamolio da pričeka dok ukućani večeraju. Tko bi gladan kretao u pakao? Pokazao mu je tronožac i ponudio da sjedne. Vrag je poslušao.

Kad je večera završila, postolar je objavio da mogu poći. Vrag je pokušao ustati, ali uzalud: ostao je na sjedalu kao prikovan. Trzao se, bacao na sve strane i bijesno škrgutao zubima. Siktao je i puhao, kleo i psovao, grizao, plakao i zapomagao, kao da ga netko tjera tamjanom i svetom vodom. Ništa nije pomagalo.

— Ostavljam ti još sedam godina života! — zavapio je napokon. — Samo me pusti!

Postolar ga je oslobodio i otjerao. Vrag je nestao, a majstor je ostao kod kuće.

Prošlo je i drugih sedam godina. Vrag se vratio s istim zahtjevom: rok je istekao, treba ostaviti posao i krenuti. Postolar ga je ponovno zamolio da pričeka dok obitelj večera, ali ovaj put nije mu ponudio sjedalo. Neka pričeka pod prozorom.

Vrag je provukao glavu kroz prozor i ondje ostao zarobljen. Kad je postolar rekao da je spreman za polazak, vrag se počeo otimati. Opet se trzao, škrgutao zubima, psovao i jadikovao, kao da ga prskaju svetom vodom. Glavu ipak nije mogao izvući.

— Dat ću ti još sedam godina! Samo me oslobodi!

Postolar ga je pustio, ali ga je na rastanku upozorio da se sljedeći put ne ponaša tako glupo. Dosta je bilo šale.

Kad je istekao i treći rok, vrag se opet pojavio na vratima. Tražio je da odmah krenu, ali ga je lukavi majstor dočekao kao da je došao baš u pravi čas. Pokazao mu je krušku u vrtu i zamolio ga da zatrese stablo i donese nešto plodova. Dobro će im doći da se zaslade putem.

Vrag je skočio do stabla i tako ga snažno tresao da je na tlu bilo krušaka za pune tri mjere. No kad je htio pustiti deblo, više se nije mogao odvojiti od njega. Kao da ga je netko zalijepio za koru.

— Gotovi smo, možemo poći! — doviknuo je postolar.

Vrag je ponovno počeo svoju uzaludnu borbu. Bacao se lijevo i desno, puhao, psovao i plakao. Napokon je ponudio još sedam godina slobode, uvjeren da će ga majstor i ovaj put osloboditi pod istim uvjetom.

— Ako sam ti i obećao da ću s tobom u pakao, nisam ti dao svoje kruške! — odvratio je postolar. — Rekao sam ti da je šali kraj.

Skočio je prema njemu, a pridružili su mu se i momci iz kuće. Dohvatili su remenje i počeli njime udarati vraga po leđima. Vrag je stenjao, kukao i kroz suze molio da prestanu: ni on nije od kamena. Da bi sačuvao leđa od daljnjih udaraca, ponudio je postolaru još dvadeset godina života.

Majstor se nije dao nagovoriti. Ukućani su nastavili zamahivati remenjem, a vrag se savijao i drhtao pod udarcima. Napokon je zajecao:

— Dosta! Dosta! Neka ti duša bude slobodna!

Tek ga je tada postolar pustio i otjerao. Vrag se više nikada nije vratio. A da se sve dogodilo upravo tako, pripovjedač može posvjedočiti: čuo je priču od samoga majstora, dok je kod njega kušao vino.